9 MESECI OGROMNOG ISKUSTVA
Dragi drugari, u blogu pisaću na temu mojih avantura po Aziji koja je bila naredna stanica posle Kariba i Amerike a prvo ću krenuti od Kine. Nakon povratka u maju mesecu iz Amerike leto sam proveo u Beogradu i Grčkoj radeći kao turistički vodič na ostrvu Kefalonija. Pošto sam već osetio šta znači rad na brodu želeo sam da se okušam u nečemu drugom,. Lomio sam se izmedju Azije i Emirata jer sam u tom trenutku već dobio ugovor u Gold Gym-u, u Dubaiju i gotovo je sve bilo rešeno da se nadjem tamo, ali su na kraju ispali jako nekorektni sa platom pa sam im otkazao u poslednjem trenutku. Video sam da dosta naših ljudi odlazi masovno u Kinu i to me je poprilično zaintrigiralo pa sam odlučio da se okušam tamo. Stupio sam u kontakte sa ljudima iz fejsbuk grupe Srbi u Kini i raspitivao se detaljno šta, kako i odakle da počnem. Ubrzo sam shvatio da ljudi i nisu toliko voljni da ti nešto više pomognu osmim što će ti dati neke osnovne informacije, čak je jedna grupa ljudi bila protiv toga da dodjem na bum dok je druga bila iz fazona “dodji bre veruj mi, naćićeš posao sigurno”. Ubrzo mi se sve to smučilo i rešio sam da se samo spakujem, kupim avio kartu i odem za Kinu. Imao sam neku ponudu u tom trenutku za posao, ali to je bilo sve nesigurno. Spakovao sam se i krenuo putem Hong Kong-a, 23 Septembra 2017. godine a povratna karta mi je bika za 23.jul 2019 što samo svedoči o tome koliko sam bio siguran da ću se snaći u toj zemlji. Sleteo sam u Hong Kong, sam kao od majke rodjen, sve je bilo na kineskim slovima, retko ko je razumeo Engleski a koncentracija i količina ljudi na aerodromu bila je rečima neopisiva… Bio sam u jednom trenutku u potpunosti sluđen i zbunjen, ali ne i uplašen. Kada sam sleteo u Hong Kong postojale su dve opcije, prva da idem za grad Šenžen u kojem ima veliki broj stranaca a posebno Srba ili da idem putem Makau koja je takođe zasebna država kao i Hong Kong. Žena koja je trebala da me čeka nalazila se blizu Makau do kojeg sam mogao doći samo ferijem i to sam i uradio. Bio sam u fazonu da idem u manje poznat grad gde nema stranaca jer je kontrola policije daleko manja za strance koji rade ilegalno u Kini a ja sam takođe bio jedan od njih…
ILEGALAN RADNIK I LEGALAN TURISTA
Vodio sam se kao turista, ali naravno radio sam bez vize i papira što je predstavljalo dodatni rizik da me uhapse i novčano kazne. Kao turista imao sam pravo boraviti 30 dana legalno u državi zatim bih morao na svake 4 nedelje izlaziti iz Kine i ući u Makau ili Hong Kong i na taj način steći novih 30 dana regularnog boravka… Ostao sam 9 meseci u ovoj državi i doživeo avanturu o kojoj bih mogao knjigu napisati, ali ću se potruditi da izvučem najzanimljivije. Stigao sam u grad Dongšeng koji zvanično broji oko 2.5 miliona stanovnika, ali je cifra i veća i tu sam predstavljao jedinog stranca u bukvalnom smislu te reči. Niko nije umeo izgovoriti jednu reč na Engleskom jeziku što je predstavljalo dodatni problem. Posao sam našao jako brzo u vrtiću u kojem su me primili kao predavača Engleskog jezika. Dobio sam ogroman stan u kojem sam živeo totalno sam, 3 obroka u sklopu radnog vremena i platu od oko 1150 eura što je bilo i više nego korektno za prvu pomoć. U ovom gradu sam proveo puna 3 meseca tako reći sam sa sobom, ubrzo sam našao dodatni poslić u obližnjoj teretani, ali se tu nisam dugo zadržao jer nismo uspeli da sklopimo komunikaciju i sve je nekako uzaludno bilo. Došao sam u Kinu bas u vreme njihovog praznika kojim obeležavaju jesenji period.
DOČEK KAO KOD PREDSEDNIKA
Moj prvi dan u vrtiću počeo je od 18 časova kada sam dobio poziv da dodjem na proslavu praznika i budem deo zabave u dvorištu u kojem je u tom momentu bilo preko 1500 ljudi počev od dece, roditelja pa sve do zaposlenih. Seo sam da večeram suši, totalno zbunjen i samo u jednom trenutku glavna načelnica vrtića je došla do mene i pozvala me ka bini, došao sam tamo i dali su mi pletenu korpu sa 10ak voćki i povrća i putem aplikacije mi preveli sa kineskog na engleski da moram izaći na binu da se predstavim i da kažem kako se koja voćka izgovora na engleskom jeziku. Bio sam poprilično šokiran jer su me uhvatili totalno nespremnog, a od 10 vrsta voća iz korpe video sam mozda 4 dok za ostale nisam znao kako se na srpskom izgovaraju a kamoli na engleskom. Uzeo sam mikrofon, 1500 ljudi je ustalo, većina njih popalila kamere, iskolačilo oči kao da je predsednik države izašao na binu, bio sam totalno zbunjen i šokiran. Krenuo sam da se predstavljam i ubrzo skapirao da me niko ništa ne razume i da sam bukvalno mogao pričati i na srpskom jeziku. Nakon kratkog predstavljanja došao je red na voće iz korpe, bio je to neki sladak krompir, zatim guava, mango i dragon frut, te 4 voćke sam znao dok sam ostalih 6 imena bukvalno izmislio u sekundi a reči su bile takve da se ni dan danas ne sećam šta sam ja njima izgovorio. Završio sam i usledio je aplauz koji je trajao skoro ceo minut, svi su prilazili da se slikaju sa mnom, deca oduševljena, roditelji prezadovoljni. Iskren da budem osećao sam se kao Bog u ovom gradu jer ništa slično u životu nisam osetio. Toliko uvažavanje i poštovanje prema meni na kaju je prevazišlo meru.
BELAC KAO GLAVNA ATRAKCIJA NA ULICAMA
Dani su odmicali a na ulici sam doživljavao slične situacije, ljudi bi me zaustavili da se slikaju sa mnom, deca bi me opipavala i divila mi se a devojke smeškale onako stidljivo… Ubrzo sam shvatio da su belci bukvalno Bogovi u Kini a posebno u tom gradu jer sam ja bio jedan jedini. Ubrzo nakon toga došao je mini raspust, svi su iskrositili priliku da otputuju negde za praznike. Nakon 7 dana sam provalio da živim u zgradi na devetom spratu u kojoj nikoga nije bilo sem mene, dakle ja sam u celoj zgradi… Bilo je krajnje jezivo i sablasno, ako vam kažem da me dve noći zaredom budila silueta žene sa dugom kosom koja stoji u dnevnom boravku, koju sam viđao jer su mi vrata od spavaće sobe bila otvorena, hoćete mi verovati?? Kako god, nemam razloga da lažem, ali ni dan danas nisam siguran da li to bila baš jaka halucinacija ili pak neka sila iz kineskkih horor filmova. Prolazili su dani i dani, bilo je sve dosadnije i napornije, pritisak na poslu je rastao jer su želeli da me iskoriste na sve načine, ali se naravno nisam dao. Ubrzo sam postavio u vrtiću svoja pravila koja su se poštovala u narednom periodu. U jednom trenutku, tačnije početkom oktobra preko fejsbuka mi se javila devojka pod imenom Sofija, nikad se nismo videli niti čuli, želela je neke informacije o Kini jer planira sa dečkom da dodje na bum baš kao i ja. Znajući u kakvoj sam ja situaciji bio, maksimalno sam im izašao u susret i rekao sve kako jeste. Ponudio sam im se da budu moji gosti u Dongšengu gde su imali praznu sobu, ali sam im rekao da potražnja za poslom i nije baš sjajna jer je Milan, njen momak hteo da radi kao košarkaši trener. Došli su, upoznali smo se ispred zgrade pri izlasku iz taksija, proveli su 14 dana kod mene i nažalost ništa pametno se nije moglo naći pa su se uputili za Šenžen. Posle 2 nedelje izlažirao da sam prehladu i rekao da neću raditi cele nedelje, došao sam na deju da otputujem negde kako bi se malo reserovao. Ukucao sam zemlje Azije u bezviznom režimu za srpski pasoš a najveću pažnju mi je privukao svakako Bali… Otišao sam za Indoneziju i Bali o kojem ću pisati u narednom blogu. Nakom mesec dana na istu ideju, kao Milan i Sofija, dolazi moj kolega Filip, inače turistički vodič sa kojim sam radio za agenciju na projektima koje smo realizovali širom Evrope, ali mahom je to bila Grčka..
STIGAO BRAT OD DRUGE MAJKE
Filip se raspitivao o Kini i takodje sam mu izašao u susret a plan je bio da izvedemo akciju tako što ću ja bukvalno pobeći iz tog vrtića a njega predstaviti kao moju privremenu zamenu jer ja posle 3 meseca samoće nisam više mogao da izdržim sa kinezima. Uspeli smo u tome, došao je i nastavio da radi umesto mene. Proveli smo 10ak dana zajedno u ovom gradu i maksimalno se sprdali sa kinezima, snimali razne video klipove koji su na kraju postali hit među srbima u Kini. Nako 10ak dana pokupio sam svoje pare, kupio voznu kartu i otišao šta mislite gde i kod koga? U Šenžen, kod Milana i Sofija koji su se u tom trenutku već snašli za posao košarkaškog trenera i stan, ugostili su me kao i ja njih mesec dana ranije i to je ono što me ohrabrilo da i dalje postoje sjajni ljudi u ovom svetu. Milana i Sofiju smatram prijateljima za ceo život jer smo proveli zajedno još 6 meseci u istom stanu, delili i dobro i loše bez ijednog nesporazuma i nesuglasice. Stigao sam u Šenžen dok mi je Milan već našao poziciju fudbalskog trenera koja me je čekala, imao sam lufta oko 4 dana do početka novog posla i to sam iskrositio da posetim veliki kinesko zid i to je bila avantura koju ću pamtiti do kraja života a evo i zašto…
PUT KA NEAZBORAVU
Želeo sam leteti iz Hong Konga za Peking koji se nalazi na severnom delu Kine dok je moja baza bila skroz na jugu udaljenosti oko 2500 km. Proveravao sam avio karte i najpovoljnija karta koja je bila iznosila je čak 380 eura što je bilo zaista preskupo za samo jedno noćenje u Pekingu. Odustao sam od aviona i kupio bukvalno poslednju povratnu kartu za voz C kategorije, jedna jedina koja je preostala. Ne sluteći šta me čeka spakovao sam osnovne stvari u ranac, proverio vremensku prognozu za Peking, koja je govorila da temperatura iznosi 24 stepena za narednih nekoliko dana. Prvi šok sam doživeo već na samom ulasku u voz, kada sam video šta je zapravo c kategorija kineskih vozova. Mislio sam da gore on našeg Beovoza ne postoji, ali je ipak postojalo. Sedišta su bila toliko neudobna i tvrda, naslon je skoro pa blago išao unapred a ne unazad pa pokušajte da se zamislite u takvim uslovima u vožnji od 25.5 sati u jednom pravcu. Bilo je krajnje jezivo i naporno iako imam hiljade sati provedenih u autobusima u sklopu tura koje sam radio kao turistički vodič. Mislio sam da je to kineski brzi voz, ali sam se gadno prevario jer je to bio voz dugačak 230 metara sa 30 vagona i 5500 putinika. Vukli smo se kao glista sa juga na sever Kine da bi sledeći šok doživeo nakon 24 sata vožnje na prvom stajalištu pred Peking ugledavši ljude koji ulaze u voz sa jaknama, kapama i šalovima. U tom trenutku sam se pogledao, bio sam u farmerkama, patikama i duksu i sličnim rezervnim stvarima u rancu. Pitao sam kineza do sebe da mi proveri trenutnu temperaturu u Pekingu, odgovorio mi je – 9 umesto 24 kako je meni aplikacija dan pre pokazala. U tom trenutku osetio da sam u velikom problemu jer dolazim oko 3 popodne u grad od skoro 40 miliona stanovnika, u duksu na – 9 a pritom ne znam gde ću i odakle da krenem. Iskren da budem u jednom trenutku sam pomislio da ću umreti od hladnoće
U DUSKU NA -9 STEPENI
Moja zamisao je bila da taj dan prošetam, nadjem hostel za prenoćište, rano ujutru uplatim turu za Kineski zid i uveče se vratim na železničku i krenem nazad za Šenženu. Sve to je palo u vodu jer je grad bio toliko veliki, u trenutku kada sam izašao iz voza za mnom je izašlo još 5000 ljudi plus još 2 voza koja su stigla iz drugih gradova što znači preko 10.000 kineza i ja smo se u istom trenutku našli na železničkoj stanici. Gledam levo, desno, pitam 50 ljudi “Do you speak English?” niko me ne registruje ili eventualno odmahuju rukama. Napolju – 9 a ja u dusku u potrazi za osobom koja bi mogla znati bar 10 reči engleskog dovoljno da mi objasni kako da dodjem do prvog šoping mola i kupim sebi jaknu. Nakom 30ak minuta uzaludne potražnje, krenuo sam da ludim i poslenji put se prodrao bukvalno ovim rečima “Anyone speak fucking English here? “. Od hiljade istih ljudi oko mene, konačno se javila devojka koja mi je odgovorila odličnim ahcentom “I speak English, how can i help you?. Bio je to osećaj kao da sam dobio sedmicu na lutou i tada sam konstatovao da me je Bog pogledao i da sreća definitivno prati hrabre. Njen umiljat glas i dobrota koja je izbijala iz nje u startu mi je dala neku nadu da ću ipak uspeti u svemu. Bila je to jako lepa i kulturna kineskinja po imenu Alis koja učinila da moj boravak u Pekingu postane možda i najlepši trenutak koji sam doživeo u svom životu a evo i zbog čega.
PREDIVNA ALIS ZA SVA VREMENA
Tog popodneva stupili smo u osnovnu konverzaciju na železničkoj stanici u Pekingu i vidno je bila raspoložena da mi pomogne. Okretali smo se u krug, na ogromnoj stanici u potrazi za metroom koji bi me prebacio do najbližeg šoping mola kako bih kupio jaknu jer sam se u tom trenutku već krenuo da se smrzavam… Nakon 10ak minuta dala je predlog da sednemo u taksi i odvezemo se do dela grada u kojem ona živi i da će mi dati jaknu njenog supruga, bio sam poprilično zbunjen jer kao i svaki momak prvo što sam pomislio jeste da želi nešto za uzvrat od mene. Seli smo u taksi i vozili se dobrih 45 minuta, stigli smo ispred šoping centra i ušli u prvi butik. Iskren da budem gledao sam da pazarim najjeftiniju jaknu jer mi je bila potrebna samo za naredna 24 sata, predlagala mi je da uzmem jaknu od skoro 200 eura i da ne brinem za cenu. Rekao sam da to ne dolazi u obzir i da ću uzeti jaknu za 25 eura dok je ona sve vreme insistirala da probam tu jaknu jer je smatrala da bi mi stajala super. Probao sam, duševljena samo je uzela jaknu i uputila se ka kasi da provuče karticu. Nisam znao kako da odreagujem jer je to bio zaista veliki šok. Seli smo u taksi i krenuli dalje , nakon svega 10ak minuta vozilo se zaustavila ispred hotla „Holiday INN“ koji se nalazio u samom centru Peking
OSEĆAJ KAO DA BUDAN SANJAM
Tražila mi je pasoš i nakon svega 3 minuta dala karticu od sobe. Pošto nije bilo načina na koji da joj se zahvalim dok je osećaj neprijatnosti rastao iz časa u čas, predložila mi je da se odmorim od puta i da bi ona došla u 20h sa mužem i sinom po mene da me vode na večeru i noćni obilazak grada. Pristao sam naravno sa zadovoljstvom, otišao u sobu istuširao se i legao da odmorim malo. Kroz glavu su mi prolazile slike njenih postupaka i pitanje šta je ona to videla u meni. Nisam mogao da zaspim dugo radi neke pozitivne energije koja me obuzimala u tim trenucima. Došlo je vreme da se spremim i siđem na recepciju u dogovreno vreme. U 20h njih troje su me čekali u holu hotela, mali dečak po imenu Lian odmah se nasmejao, iz njegovih očiju se moglo primetiti da mu je baš drago što me vidi, pomilovao sam ga poglavi i zagrlio, bio je jako kulturan i vaspitan dečak. Zatim sam se upoznao sa suprugom koji se takođe zove Aleks i njegov osmeh mi je poželeo iskrenu dobrodošlicu. U samom startu mi je rekao da je jako srećan što ću večeras biti njihov gosti i da će se potruditi da sprovedu kroz grad. Odvezli smo se u jedan elitan restoran i uživali smo u vrhunskim specijalitetima kineske kuhinje a kao glavno jelo, uz brojne porcije, bila je daleko čuvena Pekinška patka. Uživali smo, razmenjivali iskustva i smejali se dobra dva sata kada je usledio trenutak da krenemo dalje…
Aleks je zapravo suvlasnik jedne od jačih IT kompanija u Kini a igrom slučaja sarađivao je sa srbima pa iz tog razloga zna dosta toga o našoj zemlji. Bilo je krajnje prijatno i lepo u društvu ove divne porodice, oko 22h uputili smo se u razgledanje Pekinga noću, svratili smo do Olimpijskog stadiona, zatim stare rezedencije dinastije Ming i još mnogo poznatih loklaliteta u Kini za koje do tog trenutka nisam ni čuo. Vratili su me u hotel i Alis mi je predložila da ujutru ide sa mnom ujutru u posetu kineskom zidu, ako nemam ništa protiv… Sa zadovoljstvom sam prihvatio njeno društvo, dogovor je bio da se nađemo na recepsiji u 9h. Legao sam da spavao i sve vreme mislio da je ovo san i da ću se svakog treutka probuditi razočaran negde u Beogradu. Sastanak narednog jutra u holu hotela izgledao je tako što se Alis pojavila sa drugim čovekom od oko 45 godina i doručkom za mene koji me je čekao svež i topao.
POSETA VELIKOM KINESKOM ZIDU
Upoznao sam se sa čovekom za kojeg se ispostavilo da je naš vozač tog dana kojeg je ona lično unajmila za turu. Količina iznenađenosti i čuđenja se samo taložila u meni jer do tog trenutka jedan jedini cent nisam potrošio iako sam zaista želeo. Alis je organizavala doručak i komplet turu do Kineskog zida, a zatim i obilazak najpoznatijih budističkih hramova Pekinga i naravno čuveni zabranjenog grada. Stigli smo na kineski zid posle 1 sata vožnje a temperatura je bila oko 13 stepeni ispod nule dok je duvao blag, ali jako hladan vetar, bilo je izuzetno neprijatno. Proveli smo oko 2 sata na zidu dok sam ja pravio snimke i fotografije u trenucima kada su mi se ruke smrzavale do te granice da nisam mogao kameru da držim u ruci… Telefon se više puta ugasio radi ogromne hladnoće, seli smo u lokalni kafić na čaj nakon čega smo pokupovali suvenire i uputili se nazad ka gradu. Nakon posete velikom zidu putevi su nas vodili u najbolji kineski restoran Sija Huon, seli smo na ručak naravno i dalje sve o samo njenom trošku. U tom restoranu sam uživao u neverovatnim ukusima kineske kuhinje kako hrane tako i domaćih toplih napitaka, bilo je fantastično i nezaboravno. Ubrzo nakon ručka otišli smo u obilzak kompleksa budističkih hramova, koji su na mene ostavili neverovatan utisak. Toliko vernika, tu vrstu ophodjenja prema svakom kipu i statui u životu svom nisam doživeo. To je jedan neopisiv vid poštovanja prema sopstvenoj veri, zaista sam maksimalno uživao u obilascima i slušaju opisa svakog mesta koji se emitovao putem plejera koje smo dobili uz kupljene karte na ulazu u kompleks budističkih hramova u Pekingu…
Naravno i to je bilo o trošku čudesne Alis. Na red je, kao poslednji lokalitet, došao i poznati zabranjeni grad a u putu ka tom mestu pričao sam sa njom na temu kako sam se opredelio da dodjem vozom ja juga na sever Kine i to najgorom kategorijom. Objasnio sam da je avio karta bila skupa za svega 2 dana a da su karte, koje sam kupio, bile jedine dostupne za termin koji mi je odgovarao. Takodje sam joj spomenuo da sam hteo posetiti i Seul, prestonicu Južne Koreje na jedan dan, ali da nije bilo slobodnih avio karata pa sam to ostavio za drugu priliku. Kako se ne bih patio ponovo još 27 sati u vozu nazad za Šenžen kupila mi je avio kartu do Hong Konga i sve to ponovo o njenom sopstvenom trošku. Isken da budem suze su mi krenule, ali sam se nekako suzdržavao.
MOŽDA I NAJEMOTIVNIJI TRENUTAK U ŽIVOTU
Na kraju kao i svemu lepom tako je ovoj avanturi došao kraj, na aerodromu smo se izgrlili a iskren da budem zaplakali smo a ko ne bi?? Ova devojka mi je u potpunosti ispunila želju radi koje sam prevalio tolike kilometre, ugostila me kao najrodjenijeg i vratila mi nadu da ipak postoje predivni ljudi u ovom svetu. Potrebno je samo naleteti na njih i naravno imati sreće, ja sam je i više nego imao. Da sreća prati hrabre dokazalo se i ovoga puta, Bog me je pogledao i namestio tako da se, medju hiljadama kineza u tom trenutku susretnem baš sa ovom devojkom koja je nekoliko sati kasnije postala jedna od najdražih osoba koje sam ikada upoznao. Iako bih na ovu temu mogao da napišem bajku ipak sam izdvojio najbolje. Verujem da ću doživeti dan kada ću ugostiti ovu divnu porodicu u Srbiji i vratiti im za sve što su uradili za mene. Uspeli su uspeli da običnih 48 sati pretvore u bajku i san za koji i dalje mislim da sam sanjao. Obećali su dolazak za Srbiju sledeće godine i to bi mi bilo jedno veliko iznenađenje.
DRAGI BATKE ZA KRAJ AVANTURE U KINI
Kao šlag na tortu na kraju bio je susret sa jednom od mojih omiljenih novosađanki, prelepa i predobra Marijana, bivši kolgea vodič i pravi istinski prijatelj kojeg su putevi odveli na svaki skriveni kutak ove planete. Batke moj već nekoliko meseci radi kao stjuardesa za Emirate, baza joj je u Dubaiju. Oduvek smo maštali da putujemo po svetu i uvek govorili kako ne znamo gde će nas putevi sve naneti i gde se možemo sresti u svetu. Tolika pozitiva i dobrota koja izbija iz ove devojke rečima je neopisiva i mogu slobodno reći da sam ponosan i srećan što je imam za prijatelja. U jednom trenutku mi se javila i pitala me da li sam krajem meseca u Kini na šta sam joj odgovorio da jesam. Bila je selektovana za let iz Dubaija za Guandžo, inače grad koji je od Šenžena udaljen oko 1 sata brzim vozom. U tom trenutku kao da me je sunce obasjalo, ta vest me je baš obradovala jer se obistinilo sve što smo pričali. Putevi su nam se susreli u gradu od 20 i kusur miliona stanovnika. Krenuo sam vozom nakon jutarnjeg treninga koji sam imao da odradim u klubu i stigao oko 13 časova u Guandžo. Preko navigacije sam tražio lokaciju koju mi je Batke poslao, ali je to bila pogrešna lokacija jer sve aplikacije u Kini rade preko vpn-a i često se dešava da omanu.
Nakon jurnjave po gradu , među hiljadama kineza ugledao sam devojku čija se posebnost mogla videtina stotine metara. Prodrao sam se Batkeeeeeeee, krenuo je standardno obostran smeh , zatrčali smo se i izgrlili na sred ulice dok su nas kinezi zgranuto posmatrali.Otišli smo u hotelski restoran na ručak a zatim u šetnju oko jezera u blizini hotela gde se nalazio i spomenik nekakvom liku kojeg smo nazvali Brus Li. Batke je imao svega par sati slobodnog pa smo morali biti u blizini. Sati su prolazili kao minute, uz priču smeh i slikanje proveli smo ostatak vremena zajedno desetine hiljada kilometara od kuća. Mogu slobodno da kažem da mi je ovo bio jedan od najdražih susreta u inostranstvu i gotovo da sam 100% siguran da ćemo se ponovo sresti negde na ovoj planeti. Kao i svakoj lepoj avanturi i ovoj našoj je došao kraj, morali smo se oprostiti do sledećeg viđanja koje bi trebalo biti a leto u Srbiji. Batke je otišla ka hotelu kako bi se čekirala za let a ja sam se uputio ka železničkoj stanici i Šenženu, izuzetno srećan jer je iza mene ostao još jedan sjajan dan sa fenomenalnom Makicom. To bi bilo sve kada je Kina u pitanju, nadam se da ste uživali i uspeli da se zamislite u mojoj situaicji do narednog putovanja veliki pozdrav.
